Moja borba sa viškom kilograma trajala je čitavih petnaest godina. Problemi sa kilogramima počeli su još u srednjoj školi. Taj period života nije mi prijao. Nakako sam se osećala neadekvatno i usamljeno. U tom periodu su se i moji roditelji razveli. Bila sam nesnađena i utehu sam našla u hrani. Ona je bila moj najbolji prijatelj, moje rame za plakanje. Bila je uvek tu.
Kako je vreme prolazilo kilogrami su se gomilali. Svaki put kad sam pokušala da se vratim na staru kilažu uglavnom bih odlazila u krajnost tako što bih izbacila iz svog jelovnika sve što je nezdravo i što goji. Umerenost za mene nije bila opcija. Umela sam da živim u krajnosti. Nakon te zdrave epizode sledila je nezdrava epizoda kojom sam brzo vraćala stare kilograme i uglavnom dodavala i nove. Kako je vreme prolazilo ja sam bila sve deblja.
Jednom mi je prijateljica rekla da joj se čini da će ona umreti gladna i debela. Svideo mi se taj opis. To je bila suština kako sam se tada osećala. Kada sam bila u zdravoj krajnosti osećala bih se dobro al’ je postojao glas u meni koji me je podsećao da ne smem da uzmem ni zalogaj onoga što je na listi nezdrave hrane. Poznavala sam dobro sebe. Znala sam s kim imam posla. Svaki prvi zalogaj neke nezdrave namirnice sa liste značio je prestanak zdrave epizode i momentalno bi me prešaltao na nezdrav režim ishrane - neumereno konzumiranje zabranjene hrane. Ali glas je i dalje bio tu i opominjao me, nabijao mi osećaj krivice.
Ono što me nikako nije napuštalo je taj brbljivac koji je stalno bio prisutan bez obzira u kojoj krajnosti bila. Zbog njega sam osećala da ću umreti gladna i debela. Ja sam sve vreme mislila o hrani, a kilogrami su se samo dodavali.
U jednom momentu prešla sam svaku meru, probila sve dotadašnje granice. Kontinuiranim klackanjem između minus i plus faze došla sam do 110 kilograma. Nekako se to potkrade. Sve se usporava. Mrzelo me da živim. Obične radnje kao što su ustajanje iz kreveta, kupanje, usisavnje predstavljale su za mene ozbiljan fizički napor. Jedino za šta sam bila motivisana je da ležim ili da jedem. Hrana mi je davala samo trenutni osećaj zadovoljstva.
Počela sam da shvatam da način na koji pokušavam da smršam, obično od prvog u mesecu, ili mesec dana pre nekog važnog datuma, ili tri meseca pred leto, ne daje trajne rezultate, ali nisam znala kako da prekinem sa tim. Shvatila sam da nije održivo i da treba nešto suštinski da promenim. Kao psihoterapeutu poznato mi je koliko toga ide, što se kaže, iz glave.
Počela sam sa analizom načina na koji sam do tada samo kratkoročno uspevala da smršam. Shvatila sam da opcija „od sutra isključujem sve što je nezdravo” ne prolazi, jer mi je upravo ta hrana bila potrebna da me umiri, ušuška. Nisam umela da živim život „na suvo” bez svog toksičnog prijatelja. I kad ga isključim naglo i potpuno iz svog života, zapravo imam još veću želju za njim. Znaš taj osećaj - u nedelju jedeš šta stigneš, jer u ponedeljak počinješ sa dijetom.
Odlučila sam da ovog puta to ne uradim. Nisam isključila nezdravu hranu iz svog života već sam trampila svake nedelje jednu nezdravu naviku za jednu zdravu. Polako sam se distancirala od toksičnog prijatelja, a navikavala na dobrog. Nisam imala osećaj panike kao da mi je nešto uskraćeno. Sticala sam nove navike koje su i dan-danas prisutne u mom životu. To je jednostavno postao moj način života. Ali polako, ne preko noći. Trebalo je vreme da se ustali i taj novi način života.
Bila sam neko ko uvek prazni svoj tanjir, ko počisti i iz drugih tanjira, ko guta hranu. Jela sam po pola kilograma slatkiša dnevno, živela sam na testu i pici. Sve to mi je bilo potrebno, jer mi je davalo osećaj sigurnosti i umirivalo bol. Kada sam polako počela to da isključujem taj bol koji sam anestezirala sa hranom polako je izlazio na površinu. To je postala glavna tema na mojoj prihoterapiji. Nekako nije bilo toliko strašno kao ranije, jer sam ulazila u dubine svoje duše postepeno. Moj toksičan prijatelj je i dalje bio tu, samo smo malo proredili druženje. Ukoliko tenzija poraste toliko da mi je nepodnošljiva uvek sam mogla da mu se vratim, da pojedem taj slatkiš, testo, mamin ručak.
Najbitnije je bilo što sam se trudila da budem strpljiva i umerena u ovom procesu. Nekako mislim da je to za mene bila jedna od najvažnijih lekcija. Uvek sam išla na sve ili ništa. Kao što sam rekla, umerenost za mene nije bila opcija. Međutim, sve je u balansu. Moja zdrava krajnost zahtevala je uvek ponovno vraćanje u nezdravu.
Udruživanje psihoterapijskog rada na sebi, menjanja navika u ishrani i umerene fizičke aktivnosti, naravno ništa bez strpljenja, tj. tolerisanja da ne ide baš sve savršeno, bila je moja formula kako sam uspela.
Nemoj da misliš da je to bilo tako čarobno i lako kao na filmu. Jednog dana sam se probudila, rešila i počela sa novim navikama. Moj proces je trajao godinu dana i osam meseci. Mislim na proces samog mršavljenja, ali tu nije bio kraj. Trebalo je vreme da se sve to ustali. Ipak, nije lako za dve godine promeniti navike i način života koji sam vodila petnaest godina.
Uglavnom smo nestrpljivi i želimo uspeh preko noći. Hajde ovako, zamisli da imaš drvo u dvorištu koje je raslo nakrivo petnaest godina. Jednog dana odlučiš da ga ispraviš. Ako to uradiš na silu drvo će ili pući ili će se opirati.
Budi strpljiva, priđi problemu sa svih strana umereno i uspeh je tu. Možda je potrebno vreme, možda će biti i malo bolno, neprijatno, ali kvalitet života koji možeš na taj način da dostigneš je nešto neprocenjivo.