Mogu da menjam samo ono čega sam svesna da me žulja. Svako od nas nosi kamenčiće veće ili manje u svojim cipelama. Pokupili smo ih nedge kroz život, saživeli se sa njima. Neki su tu jako dugo, više ne primećujemo da žuljaju. Stopala su vremenom prihvatila da je to normalno i prilagodila se njima. Često čujem od ljudi:„Znam da to ne valje ali šta ću, ja sam takva.” Neki deo nas ipak zna da nije u redu što nas žulja, al’ smo se nekako s tim saživeli.

Možemo da izbacimo samo onaj kamen koga smo svesni. Često me pitaju kako sam smršala, koju dijetu sam držala. Imam utisak da tražimo neko lako i brzo rešenje. Neki čarobni prašak koji će nas magično dovesti do rezultata kako su nam to objasnili na reklami. Kada im kažem da to nije kratak put i da se ne radi o fantastičnoj dijeti, koju sam držala kratko vreme i smršala neverovatnih 7 kilograma za 10 dana, većina nekako izgubi interesovanje. Za njih nije rešenje da se ozbiljno pozabave problemom, da usitne kamenčiće koji su se nakupili. Oni bi jednostavno da skinu cipelu i istresu ih. Takvi smo mi ljudi, volimo brza rešenja, prečice. Volimo da ne boli.

Nije problem postupiti tako, ali onda nam ostaje prazan prostor na njihovom mestu. Stopalo treba da se navikne, da ojača, da popuni rupe. Teško je proći takvu transformaciju preko noći.

Najčešće se vraćamo starim navikama. Potrebno je vreme da bi stekli nove. Setite se svega velikog što ste stekli u životu. Da li ste to uspeli preko noći? Čak i oni uspesi što nam izgledaju kao da su postignuti odjednom, zapravo su tražili vreme i imali veliku pripremu.

Prvi korak u menjanju navika je prihvatanje da postoji problem - da ipak nije uredu što hodamo sa kamenčićima, žuljaju nas. Možemo da menjamo samo ono čega smo svesni da postoji. Ukoliko jedeš više nego što ti je potrebno za normalno funkionisanje, ili kad nisi gladna, ili kada si nervozna, pod stresom, tužna, usamljenja,verovatno imaš narušen odnos sa hranom. Zastani. Razmisli. Ako je to istina priznaj prvo sebi, a onda reci i naglas:„Zavisna sam od hrane.”To je početak.

Možemo da menjamo samo ono čega smo svesni da postoji. Ubeđujući sebe da problem ne postoji bežimo od rešavanja istog stvarajući tako novu, iskrivljenu realnost u kojoj je sve u redu. Što duže živimo tu „po našoj meri skrojenu” realnost teže ćemo se trgnuti, a posledice će biti gore.

Bila sam maher za izgovore. Kada bi mi bliski ljudi ukazivali na ono što je bila realnost ja sam uspevala uvek da nađem novi izgovor koji je stvarno „pio vodu”. Jedino što sam na taj način postigla jeste da svaki put prevedem sebe žednu preko vode. Obmana je bila uspešna. Ljudi su se povlačili i odustajali, a ja sam sebi obezbedila ostanak u komforu svoje realnosti.

Dosta sam bila sigurna u svoju veštinu manipulacije sebe i drugih, sve dok se jednog dana prijatelj nije povukao, već me suočio sa istinom. Rekao mi je: „Isidora, ja sam iskreno fasciniran tvojim objašnjenjima i brzinom kojom do njih dolaziš. Svako ima puno smisla. Nemam šta ni da dodam ni da oduzmem.” Deo u meni se smeška, jer sam bila ubeđena da mi je prošlo, da je naseo na priču zbog dobrih i smislenih izgovora. Ali ne, on je ipak nastavio: „Pored svega toga što pričaš ti si i dalje debela i ne možeš da se kontrolišeš kada je hrana u blizini.” Uh, ovo je bolelo. Udarac pravo među rogove. Postojale su dve opcije. Prva je da izvučem novu teoriju, opravdanje i da pobijem to što je rekao. Druga, iako nerado, da prihvatim istinu, jednostavnu i jedinu. Ja jesam bila gojazna i to vrlo gojazna. Moj „najveći uspeh“ težio je 110 kilograma.

Dakle, imam baš debelo iskustvo koje je i dugo trajalo. Od sredine srednje škole, pa tako jedno 15 godina. Klackala sam se između jedenja isključivo zdravih namirnica i nekontrolisanog jedenja nezdravih namirnica u velikim količinama. Polazilo mi je za rukom da smršam i po deset kilograma za mesec dana, ali sam ih isto tako uspešno i vraćala dodavajući još po koji. Više sam se bavila posledicom, a to je višak kilograma i kako da ih skinem, nego da otkrijem zašto se prejedam. Deo mene je želeo verovati da mogu da preskočim suočavanje sa bolnim emocijama, ali mi fali samo jača volja i motivacija. Nažalost, volja i motivacija bile su prisutne samo kada je trebalo nekako umiriti taj bol hranom. Kao psihoterapeut znala sam da je kod mene problem psihološke prirode, al’ sam i dalje pokušavala da preskočim taj deo i da ipak smršam pridržavajući se strogo nekog režima ishrane.

Kada sam se osetila bezbedno da se ozbiljnije pozabavim svojim odnosom sa hranom, iskoristila sam svoje petnaestogodišnje iskustvo u borbi sa viškom kilograma i počela sam da uviđam gde sam sve grešila u prošlosti. Shvatila sam da nekako nisam baš priznavala sebi šta je zapravo pravi problem, čega sam gladna kad gutam slatkiše. Znam koliko je psihoterapijski razgovor lekovit. Glavna tema na seansama je bila odakle taj osećaj usamljenosti i nesigurnosti. Pored terapije verujem da je potrebno problemu prići i iz ostalih uglova (menjanje navika u ishrani, fizička aktivnost...). Naravno postepeno. Ne ići na sve ili ništa, jer taj pristup ne daje dugoročne rezultate, već samo trenutni osećaj rasterećenja.

Druga oblast, kojoj sam se uporedo sa terapijom posvetila, je navika u ishrani. Nisam odjednom isključila sve što je nezdravo. Nije to ni tako lako ako se razvila i zavisnost od šećera. Metod „sve ili ništa” isprobavala sam ranije i uspevao je do mesec dana najduže. Nije bilo više žurbe da se smrša do nekog važnog datuma. Jednostavno sam krenula polako sa menjanjem navikama u ishrani.

Treća oblast je fizička aktivnost. Nju nisam nikada skroz zapostavila, ali je svakako bilo teško odraditi bilo kakav ozbiljniji trening sa tom kilažom. Umela sam da se šalim da sam ja sve vreme u teretani jer nosim sa sobom svojim 45 kilograma i nema pauze. Pokušavala sam da se više krećem. Vremenom mi je to ulazilo u rutinu i bivalo sve lakše kako su kilogrami spadali.

Nemoj više gubiti vreme tražeći fantastične dijete. Prebaci fokus sa kilograma na uzrok. Budi strpljiva. Polako menjaj navike u ishrani i fizičkoj aktivnosti. Uporedo sa tim posveti se svojim emocijama. One će ti pomoći da dođeš do uzroka. Kad znaš uzrok onda znaš i gde treba da bude tvoja pažnja. Budi nežna prema sebi u tom procesu. Srećno!